studenti slike великаЈелица Драговић

Правни факултет у Крагујевцу

ЗАШТИТА ПРАВА ПОТРОШАЧА ЕЛЕКТРИЧНЕ ЕНЕРГИЈЕ У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

У условима када у Републици Србији постоји само један произвођач и дистрибутер електричне енергије, што га ставља у монополистички положај, намеће се питање како се потрошачи могу заштитити у том смислу. Раст цена електричне енергије  и процес либерализације тржишта су фактори који утичу на неопходност заштите категорије потрошача.

Анализа односа који настају између произвођача и потрошача електричне енергије је неопходна, како би се права потрошача у нашим условима довела на задовољавајући ниво.

Кључне речи: електропривреда, заштита, потрошач, електрична енергија

1.     Увод

У данашњим савременим условима живота, када имамо свет који је просто завистан од технике и технологије, немогуће је замислити живот без елемената који омогућавају његово функционисање. Један од таквих елемената је и електрична енергија. Вредност и значај електричне енергије најпотпуније се примећују онда када је нема, или када је лошег квалитета.[1] Имајући ово у виду, поставља се питање каква су права потрошача електричне енергије и на који начин се она могу заштитити.

Основна права потрошача су садржана у Смерницама Уједињених нација које је Генерална скупштина усвојила Резолуцијом 39 / 248, у априлу, 1985. године.  У том смислу, основна права потрошача су: задовољавање основних потреба, сигурност, информисаност, избор, глас потрошача, обештећење – добијање правичне накнаде за лажно приказивање својстава производа и услуга, образовање потрошача, здрава животна средина. Овако постављене смернице представљају у ствари допуњену верзију права које је прокламовао још 1962. године амерички председник Џон Кенеди.

Потрошач је физичко лице које купује производе и услуге и користи их за крајњу потрошњу, односно за сопствене потребе. У том смислу, потребно је посебно га заштитити јер је као појединац слаб и немоћан пред великим компанијама.[2] Веома је мало текстова и у нашем и у упоредном праву који се баве заштитом потрошача електричне енергије. Основана је претпоставка да је тако због тога што потрошачи електричне енергије деле правну судбину укупне заштите потрошача и неодвојиви су део целокупне потрошачке популације.[3] Ако узмемо у обзир чињеницу да потрошачи електричне енергије чине већину, односно да готово да не постоји човек који није потрошач електричне енергије, поставља се питање оправданости овакве ситуације. С обзиром на значај који електрична енергија има на целокупан наш живот, њеним потрошачима би ипак требало посветити мало више пажње.

Аутор у овом раду анализира правни положај потрошача електричне енергије и механизме њихове заштите.

2.     Особености уговора о продаји електричне енергије

Када говоримо о електричној енергији, као општем добру, првенствено морамо рећи пар речи о уговору који се закључује између произвођача, односно дистрибутера електричне енергије и самог потрошача.

У савременом правном промету огромна већина уговора закључује се без претходног преговарања страна о његовим условима. Њих, користећи не само своју економску надмоћ, одређује унапред једна уговорна страна. [4] Оваквим, адхезионим уговорима, страни која приступа уговору се намећу услови који слободу уговарања своде на њен основни облик.

Потпуно је разумљиво да велика предузећа, која закључују милионе уговора не могу себи приуштити луксуз преговарања, но свакако треба имати у виду и њихов положај у односу на потрошаче. Посебно треба узети у обзир да је електрична енергија основно, опште добро, и поставити питање да ли је такав начин закључења уговора баш праведан према свим потрошачима?

У вези са овим, намеће нам се још једно питање, а то је питање контроле општих услова пословања. Електропривреда Србије је у овом случају у веома повлашћеном положају. Као монополиста на српском тржишту у могућности је да поставља клаузуле које би биле неприхватљиве самим потрошачима, стога овом питању треба посветити посебну пажњу. Чини се да је Закон о заштити потрошача добро одговорио на ово питање, јер се њиме прописује да су неправичне уговорне одредбе ништаве.

Поред Закона о заштити потрошача, овим питањем се бави и Закон о облигационим односима, којим се такође прописује ништавост одредби које су противне циљу закљученог уговора или добрим пословним обичајима. Односно, суд може одбити примену појединих одредби које лишавају другу страну права да стави приговоре, губи рокове, или које су иначе неправичне или претерано строге према њој.[5] Када говоримо о контроли општих услова пословања стиче се утисак да постоји добра законска регулатива и да су потрошачи у овом смислу заштићени.

На крају, питање тумачења уговорних одредби није ни мало безначајно. С обзиром на то да је уговор адхезиони, у случају нејасноћа и сумње у садржај уговора треба га тумачити у корист слабије стране in dubio contra stipulatorem, односно у корист потрошача. Оваква формулација применом argumentum a contrario значи да ће се уговор тумачити на штету јаче уговорне стране. Немогуће је овде тумачење вршити према заједничким намерама уговорних страна јер једна од страна није учествовала у закључењу уговора, зато овај, као уосталом и сваки други уговор треба тумачити пре свега по правичности.

Уговорни однос се као што видимо заснива између две, у великој мери неравноправне стране, јер су потрошачи приморани да закључе уговор какав год он био, па би свакако требало водити више рачуна о њиховој заштити већ при овом првом, иницијалном кораку у успостављању односа између њих и Електропривреде.

3.     Цена електричне енергије

Широм света, али и у Србији, потрошачи су посебно заинтересовани за цене гаса, електричне енергије, горива, односно за цену оваквих специјалних производа где постоји известан државни монопол.

Под монополом се наиме подразумева један, једини понуђач који у односној привредној грани или на датом подручју нема такмаца.[6] Цену производа у монополу не одређује ни цена производње ни вредност робе, већ потреба и платежна способност купца. Ако бисмо узели у обзир поделу монопола, рекли бисмо да Електропривреда има јавни монопол, односно, монопол који је држава формирала у одређеним областима. Цена електричне енергије у Србији је диригована и контролисана од стране државе, а Електропривредна предузећа никад нису имала потпуну самосталност, што значи да у пословању Електропривреде нису важиле економско – тржишне законитости, јер су нивое цена одређивали државни органи.[7] Права потрошача у овом  смислу, као да не постоје. Потрошачи наиме никако не могу утицати на цену, као што смо рекли, уговор је адхезиони. Даље, како конкуренција не постоји, потрошачима је ускраћено једно од основних права потрошача, а то је право избора. На крају, потрошачи се не могу брзо и лако преоријентисати на друге видове енергије, јер то захтева дугорочна и планска улагања, о којима је врло тешко говорити у условима наше земље.

Оно што је значајно јесте да цена електричне енергије мора бити тржишно адекватна, односно мора обезбедити економску ефикасност и поуздано снабдевање потрошача. Несумњиво цена електричне енергије директно утиче на цене свих осталих производа и директно задире у животни стандард грађана. Али, она мора обезбедити барем просту репродукцију, тачније, основни елемент за прорачун цене мора бити амортизација електричне енергије. Цена електричне енергије мора обезбедити развој Електропривреде, али и привреде уопште, зато је ово питање посебно деликатно.

С ове тачке гледишта, једино решење које би дугорочно могло помоћи потрошачима електричне енергије јесте отварање тржишта што подразумева да купци имају право избора најповољнијег произвођача и дистрибутера са најповољнијим условима испоруке. Међутим, никако не треба заборавити да је електрична енергија есенцијално добро које мора бити доступно свима, барем до нивоа који обезбеђује егзистенцијални минимум, па треба имати на уму да би отварање тржишта у нашим условима могло довести до бројних проблема. Ситуација је једноставна, уколико се тржиште електричне енергије у Србији у једном тренутку буде отворило, то ће омогућити потрошачима да бирају свог дистрибутера. Међутим, истовремено ће се изгубити социјална улога државе када се ради о ценама електричне енергије. Оног тренутка, кад на тржишту будемо имали два или више произвођача електричне енерије, имаћемо и праву, тржишну цену исте, што може довести до проблема поједине угрожене категорије у нашој земљи.

4.     Механизми заштите потрошача

Права потрошача се могу штитити на више начина, било законском регулативом, било мерама социјалне политике, па стога све механизме заштите потрошача електричне енергије можемо сврстати у две велике групе:

  • Социјална политика
  • Правни механизми заштите

4.1.                      Социјална политика

Чини се да кроз историју у Србији по правилу важи схватање Електропривреде као социјалне службе, која у свом раду треба да се води идејом друштвене користи. Електропривреда је често била стављана у функцију опште социјалне политике, пре свега преко механизма ниских цена електричне енергије.[8]

У том смислу Закон о заштити потрошача уводи једну нову категорију, а то је категорија угроженог потрошача. То је онај потрошач који због економског или друштвеног положаја, услова живота или посебних потреба или других тешких личних прилика прибавља услугу од општег економског интереса под нарочито отежаним условима[9]. По успостављању одређених правила када се ради о одређивању цене мора утврдити и усталити процедура за верификацију и контролу оваквих социјално угрожених категорија. Истовремено оваква процедура мора бити трајна, стална, транспарентна и једноставна како би ефекти заштите били потпуни. Када говори о овоме, законодавац је још рекао да је за утврђивање ове процедуре надлежна влада Републике Србије, на предлог министра. Потрошачи се у овом случају могу заштитити на више начина, било одобравањем бесплатне потрошње енергије до одређеног нивоа или обрачунавањем одређеног попуста на потрошњу испод просечне или уобичајене. Генерално, постоје две замерке на ову одредбу закона:

  • прва се односи на лошу информисаност потрошача о овом праву, па би се требале предузети конкретне мере и активности на обавештавању грађана. У том циљу, требало би искористити сва савремена средства комуникације, новине, радио, телевизију, интернет, како би се широка јавност упознала са правом које има;
  • другом се враћамо на почетак приче, и на социјалну улогу Електропривреде која би требала бити занемарена.

4.2. Практични проблеми на које наилазе потрошачи електричне енергије

Како год да је цена одређена, потрошач о њој мора бити обавештен, а обавештење мора бити видно и размљиво, што прописује Закон о заштити права потрошача. С друге стране, члан 36. Уредбе о условима испоруке електричне енергије прописује да се на рачуну који се доставља купцу посебно исказује количина електричне енергије, износ обавезе за електричну енергију, износ обавезе за извршене услуге, порези и друге новчане обавезе утврђене законом и другим прописима, као и рок плаћања, што је на први поглед у складу са основним правом потрошача на информисање, па донекле и на образовање. Формално, законска правила су испуњена, међутим, фактички, поставља се питање да ли је то баш тако?! Наиме, рачуни су непрегледни, лошег квалитета, нејасни и неразумљиви што ствара проблем, посебно старијим потрошачима. Гледајући рачун, код потрошача се не може створити слика о стварно утрошеној електричној енергији нити о порезима односно каматама које су доспеле на плаћање. Све то води ка закључку да би било добро направити правилник којим ће се регулисати изглед рачуна чиме ће се додатно заштитити права потрошача на обавештеност.

Речено прописује и Директива о енергетској ефикасности Европске Уније. Крајњим купцима енергије мора се осигурати једноставан и бесплатан приступ подацима у стварном времену те ранијим подацима о потрошњи енергије, а наплата се мора темељити на стварној потрошњи у складу са подацима очитаним за време мерења.[10]

Поред овако непрегледних рачуна који се достављају потрошачима, приметно је кршење Закона о облигационим односима. Чланом 277. Закон о облигационим односима прописује обавезу дужника који касни са испуњењем новчане обавезе да поред главнице исплати и законску затезну камату. Даље, исти закон прописује и да се на доспелу а неисплаћену камату не зарачунава камата, а управо то се може приметити код рачуна који се достављају у Републици Србији за испоручену електричну енергију. ,,Камата на камату“ се може рачунати само од дана када је суду поднесен захтев за њихову исплату. Оваквим радњама се закон грубо крши, а у ситуацији када је коначан, крајњи износ дуга најуочљивији, потрошачи врло често нису сигурни шта је заправо главница, а шта камата која се рачуна на њихов дуг.

Електропривреди Србије као једно од могућих средстава на располагању стоји привремено искључење потрошача до исплате дуговања. Поменуто искључење електричне енергије је такође законски регулисано, па тако закон налаже обавезу да се потрошач упозори и писмено обавести о роковима који му стоје на располагању да изврши своју обавезу. Искључење електричне енергије је последња опција која стоји на располагању њеном продавцу, и то тек онда када дође до окончања судског поступка. Но, приметно је да и за тај период потрошачима такође стиже рачун, и то са обрачунатом претпостављеном потрошњом за тај период. На овај износ, у случају даљег неплаћања се такође обрачунава камата. Оваквим радњама се крши одредба Закона о заштити потрошача којом се одређује да се производ или услуга потрошачу обрачунава на основу стварно извршене испоруке.

У члану 91. Закон о заштити права потрошача помиње спецификацију рачуна, коју је продавац дужан да изда потрошачу на његов захтев и то бесплатно. Међутим, проблем са овом одредбом је у томе што за издавање спецификације морају бити испуњени посебни услови у виду бројила, те потрошачи нису у равноправном односу. С обзиром на чињеницу да постоје проблеми са изгледом рачуна и садржајем, можда је боље пронаћи ефикасно решење којим ће сваки рачун прати спецификација, како би потрошачи били сигурни у оно што плаћају. Оваква спецификација би требало да садржи податке о потрошњи електричне енергије по данима, за одређени период. На тај начин, потрошач би могао да увиди када, којим данима, и у којим условима троши највише, па да у складу са тим мења и организује своју потрошњу. У том смислу, добро би било већ сад имплементирати у наше законодавство одредбе директива Европске уније. Тако, Директивом  2009 / 72 / ЕК описује се интелигентни систем мерења или „паметно“ бројило, које представља електронски уређај који је у могућности да мери потрошњу енергије, уз обезбеђивање већег броја информација него конвенционално бројило, као и да преноси податке помоћу одређеног облика електронске комуникације. Кључно обележје „паметног“ бројила је његова способност да обезбеди двострану комуникацију између купца и снабдевачаа. Такође би требало да промовише услуге које омогућавају енергетску ефикасност у домаћинствима. Прелазак са старих, изолованих и статичких мерних уређаја на нове активне мерне уређаје представља важно питање за конкуренцију у оквиру енергетских тржишта. Увођење „паметних“ бројила представља први кључни корак ка увођењу „паметних“ мрежа.

За купце и функционисање тржишта на мало, постоји одређени број користи које се остварују увођењем „паметних“ бројила, за које Европска комисија сматра да треба да буду обухваћене економском анализом, укључујући: побољшање конкуренције на малопродајном нивоу; енергетску ефикасност и уштеду енергије; мање рачуне захваљујући бољим повратним инфорамцијама од купаца; нове услуге за купце, рачунајући и угрожене  купце; унапређење тарифа, са коришћењем временских тарифа; тачан обрачун;  смањене трошкове и повећање погодности увођењем претплате.[11]

Како је уговор о продаји електричне енергије двострано обавезујући, то значи да постоје обавезе и једне и друге стране. Када говоримо о обавезама Електропривреде, требамо рећи да потрошачима на располагању не стоји много средстава којима би се она натерала да своје обавезе врши у складу са правилима и уговором. Наиме, основна обавеза продавца код уговора о продаји електричне енергије састоји се у благовременој и континуираној испоруци електричне енергије, која мора бити одређеног квалитета.[12] Проблем се јавља код синтагме ,,одређени квалитет“, јер потрошачи с обзиром на карактер електричне енергије, немају могућност константне евиденције и мерења квалитета електричне енергије. С друге стране, и да постоји ова могућност, они просто немају механизам који би их заштитио у случају веома честог одступања од квалитета електричне енергије. Електропривреда се сама стара о обезбеђењу прописане фреквенције инсталирањем одређених уређаја, али, у условима недовољно изграђене мреже често се дешава да потрошачи добијају електричну енергију мимо уговореног квалитета. Проблем прави и то што су одредбе о квалитету електричне енергије диспозитивне природе. Наиме, када би одредбе о квалитету електричне енергије биле императивне природе сва одступања би се свела на ниво случаја, и потрошачи би били много сигурнији у то да плаћају управо онакву енергију какву и добијају. У овом случају се може рачунати само на савесност и поштење код продавца електричне енергије. Практично, овај проблем би се решио изградњом недостајућих електроенергентских објеката, према стварним потребама, за шта врло често нема довољно финансијских средстава.[13]

5.     Закључак

Политику заштите потрошача поред доношења одговарајућих закона чини и низ других мера, као што су информисање потрошача, едуковање о правима која имају, помоћ у њиховом организовању и тако даље. Само на овај начин се у једној правној држави може заштитити сваки појединац.

Речено добија на значају посебно када се ради о услугама од општег интереса, где се врло често дешава да потрошач остане потпуно незаштићен што због монопола који јавна предузећа у Србији имају, што због различитих начина интервенције државе.

Када се ради о заштити права потрошача електричне енергије у Републици Србији, може се закључити да је она на врло лошем нивоу. Наиме, законска решења су добра, али се стиче утисак њихове оскудности и недоречености. У ситуацији када потрошачи, односно корисници оваквих услуга чине већину потребно је посветити им мало више пажње и ангажовати се по питању њихове заштите.

У том смислу треба предузети активности усмерене ка обавештавању самих потрошача, ка проширивању законских одредби које се односе на ову категорију, али и ка контроли поштовања законских норми. Ни најбољи закон није добар уколико је његова примена лоша, па би се свакако морало будно мотрити на примену закона што би као резултат имало одређивање и примену мера којим би потрошачи били потпуно сигурни и заштићени.


*Студент прве године Докторских студија на Правном факултету Универзитета у Крагујевцу

[1]Долић О., Правна природа односа између електропривреде и потрошача поводом испоруке електричне енергије, Право и привреда 5 – 8 / 1998, стр. 848.

[2] Видети: Закон о заштити  потрошача (,,Службени гласник РС“ 73 / 2010)

[3] Симоновић Д., Право о електричној енергији,  ,,МST Gajić “ Београд, 1998. стр.332

[4] Ђурђевић М., Онерозне клаузуле у уговорима по приступу, Правни живот, 10 / 1995, стр. 432.

[5] Видети: Закон о облигационим односима (,,Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 – одлука УСЈ и 57/89, „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93 и „Службени лист СЦГ“, бр. 1/2003 – Уставна повеља)

[6] Варга С., Право конкуренције, Прометеј, Нови Сад, стр.  64.

[7] Симоновић Д., Право на електричну енергију, Правни живот, 10 / 1995, стр. 489.

[8] Танић Г. Филиповић С., Заштита потрошача у условима либерализованог тржишта електричне енергије, Индустрија, 4/2008,  стр. 50

[9] Закон о заштити потрошача (,,Службени гласник РС“ 73/2011), члан 84.

[10] Видети: Directive 2012/27/eu of the European parliament and of the council of 25 October 2012 on energy efficiency (Директива 2012 / 27 / ЕУ о енергетској ефикасности Европске Уније)

[11] Видети: DIRECTIVE 2009/72/EC OF THE EUROPEAN PARLIAMENT AND OF THE COUNCIL of 13  July 2009 ( Директива 2009/72/ EC о заједничким правилима за унутрашње тржиште електричне енергије)

[12] Симоновић Д., навед. дело,  стр. 204.

[13] Долић О., навед. дело, стр. 855.