studenti slike велика

Пос`о, кућа, биртија

Комунизам: Сјећаш ли се, јаро, кад смо Југо купили? Сјећаш ли се Трста, Солуна и фармерки? Сјећаш ли се какво је то чудо било?!

Магловито, већ, сећање и субјективне успомене на добро време. Те на излет, те мало на море. Све на кредит, све за рају и јаранеˡ.

Како се наши стари сећају титовизма, ја окрећем главу и гледам ово наше мало створење јасног порекла, али сумњивих јунака – демократски капитализам.

Кажу да је капитализам такав систем да вам даје два одела- радно одело и пиџаму. Кажу и да је у Америци скроз другачије него код нас! Они су навикли да раде, а ми нисмо! И причају људи још да се на западној страни Европе ради вредно, забога! И шта ми ту кукамо и докле!  Са Јапанцима се упоређујемо, па после сами себе коримо- млади Јапанац не зна за одмор! Шведска је за нас рај! Али да ли је баш све тако?

Шта је то што нас стварно разликује као народ?

У разговору са једним пријатељем који је имао прилику да осети пулс једног просечног градића, величине Параћина, у Немачкој, рекао ми је: Невена, они као да немају срца. Немају ту душу словенску, не веселе се! Град је мртав. Сви су са посла отишли кући. Укалупљени су. Ја то не бих могао, ја не бих могао у калуп! Музику избегавају да пуштају јако, јер ће их комшија пријавити полицији.  А ја сам баш пре неко вече барабар слушао музику преко комшијског зида, славио човек!  А сетите се само како је лети када се наш мали градић напуни шетачима, па се срећемо, поздрављамо, изљубимо к`о људи. 

Гастарбајтери воле да дођу, те иду у различите проводе, посете, а и странци такође. А и ми волимо, брате, да их дочекамо! Онако братски! И да се опет изљубимо, три пута! Дакле, ми смо народ који воли да слави, да се грли и да се љуби.  А шта нама то фали? Да ли нам фали? Јесмо ли према себи превише благи или превише строги? Колико је тешко сагледати своје мане и врлине из објективног угла? Искрено, врло тешко.

Желим да одем одавде.

Остани овде! (П)остани свој! Бори се за своја права, али и испуњавај своје обавезе. То је једна од ствари коју ме је економија научила- не можеш бити у послу ( у животу) ако не испуњаваш своје обавезе. Твоја обавеза је нечије право. Твоје право је нечија обавеза.

И кад станем између обавеза и права или права и обавеза, схватим да нисам ни као Немица ни као Јапанка. Ја сам Српкиња. Не могу у калуп. Ја желим да радим и испуњавам своје обавезе, да зарадим, да живим пуним плућима. Желим да изађем са пријатељима и да плачем и певам, да се смејем гласно, понекад, и узнемирим комшилук…

Највише сам мрзела када ми мајка каже: Види како дете има све петице. Угледај се на њу! Е, то није природно. Као што рекох- будимо своји, јер једино тако опстајемо. Заслужимо сваки динар који уживамо, јер, људи, живот је чупав и длакав, а не мекан и пуфнаст.

Кад сагледамо где смо, знаћемо ко смо. Кад видимо ко смо, онда можемо да надградимо себе у сваком смислу.

ˡЗабрањено пушење, Агент тајне силе, Југо 45, Сарајево, 1999.

Невена Глигоријевић

Филолошки факултет

Универзитет у Београду