Category: знамените личности


(Фото Викимедија)

На­кон за­вр­шет­ка шко­ло­ва­ња у Пан­че­ву, ди­пло­ми­ра­ња на Тр­го­вач­кој ака­де­ми­ји (еко­ном­ски фа­кул­тет) у Бу­дим­пе­шти и сти­ца­ња пи­вар­ског зна­ња на По­љо­при­вред­ном ин­сти­ту­ту у Вајн­ште­фа­ну код Мин­хе­на, Ђор­ђе Вај­ферт је 1872. го­ди­не до­шао у Бе­о­град, где је од оца Иг­ња­та до­био но­во­са­гра­ђе­ну пи­ва­ру (са­да­шњи БИП) на Топ­чи­дер­ском бр­ду. На са­мом по­чет­ку, Ђор­ђе се опре­де­лио да за по­гон пи­вар­ских ма­ши­на ко­ри­сти угаљ.
Са ру­дар­ским ин­же­ње­ром Вше­теч­ким 1873. го­ди­не отво­рио је руд­ник Ко­сто­лац. Имао је удео и у Си­кол­ском руд­ни­ку угља, а са Са­му­и­лом Мин­хом, вла­сни­ком руд­ни­ка угља Ртањ, ис­тра­жи­вао је на­ла­зи­шта у Бру­снич­ком по­то­ку. Ње­го­ва ру­дар­ска страст, ка­ко је у „Ба­шти­ни­ку”, го­ди­шња­ку Исто­риј­ског ар­хи­ва Не­го­ти­на на­пи­сао Не­бој­ша Јо­вић, пре­ти­ла је да пи­ва­ра на Топ­чи­де­ру бу­де „про­да­та на до­бош”, али спа­са­вао га је по­сло­во­ђа Арон, ко­ји је са­ве­сно упра­вљао пи­ва­ром.
По­сле па­ри­ске из­ло­жбе 1887. го­ди­не, на ко­јој је под­нет и из­ве­штај ге­о­ло­га Фе­лик­са Хоф­ма­на о зла­ту Де­ли Јо­ва­на, Вај­ферт је од Вла­де Ср­би­је до­био две кон­це­си­је: кон­це­си­ју Св. Иг­ња­та (име по оцу) за ис­пи­ра­ње зла­та из Бе­ле ре­ке и кон­це­си­ју Св. Ане (име по мај­ци) за ру­дар­ску екс­пло­а­та­ци­ју зла­та на под­руч­ју се­ла Гло­го­ви­це, Лу­ке, Си­ко­ла и Са­ла­ша, на 250 хек­та­ра руд­них по­ља. Цен­тар ове кон­це­си­је, на ко­јој је Вај­ферт по­ди­гао руд­нич­ка и фло­та­циј­ска по­стро­је­ња, управ­не згра­де и рад­нич­ке ста­но­ве, био је на ме­сту зва­ном Ру­сман, не­ко­ли­ко сто­ти­на ме­та­ра од Гло­го­ви­це.
Упо­ре­до са екс­пло­а­та­ци­јом ове две кон­це­си­је, Вај­ферт је уз по­моћ сво­јих ру­дар­ских ин­же­ње­ра ис­тра­жи­вао и под­руч­је се­ла Бор. Са ме­ни­цом од пе­де­сет хи­ља­да ди­на­ра у зла­ту Вај­ферт је од Тр­го­вач­ке бан­ке у Бе­о­гра­ду до­био тра­же­ни из­нос нов­ца ко­ји је 1903. го­ди­не уло­жио у отва­ра­ње бор­ског руд­ни­ка, ко­ји је на­звао кон­це­си­ја „Све­ти Ђор­ђе”. Кон­це­си­ја је об­у­хва­та­ла 2.400 хек­та­ра руд­них по­ља, а Вај­ферт ју је убр­зо про­дао фран­цу­ској ком­па­ни­ји „Цом­паг­не Фран­ца­и­се де ми­нес Бор”, са осни­вач­ким ка­пи­та­лом од пет и по ми­ли­о­на злат­них фра­на­ка. Вај­ферт је за се­бе за­др­жао до­жи­вот­ну функ­ци­ју пред­сед­ни­ка управ­ног од­бо­ра, са се­ди­штем у Бе­о­гра­ду, а ди­рек­тор руд­ни­ка био је Фран­цуз Ал­берт Ло­ренс. Управ­ник руд­ни­ка био је Чех Фра­њо Ши­стек, а управ­ник то­пи­о­ни­це Бел­ги­ја­нац Ма­у­ри­ци­је Фор­ман. Се­ди­ште ком­па­ни­је би­ло је у Па­ри­зу, а иза ком­па­ни­је ста­јао је је­вреј­ски ка­пи­тал – Пол Ми­ра­бо и бра­ћа Пи­је­ре­ри.
За­хва­љу­ју­ћи бо­гат­ству ко­је је сте­као као су­вла­сник бор­ског руд­ни­ка, Вај­ферт је по­стао по­знат у ме­ђу­на­род­ним фи­нан­сиј­ским кру­го­ви­ма, а био је, у два ман­да­та, 26 го­ди­на гу­вер­нер На­род­не бан­ке Ср­би­је.

Јо­ван По­по­вић,
Бе­о­град

 

 

Ђорђе Вајферт

Ђорђе Вајферт

http://www.politikin-zabavnik.rs/2009/2998/02.php

 

Лазар ПачуЛазар Пачу

http://www.ubs-asb.com/Portals/0/Casopis/2009/5_6/B05-06-2009-Matic.pdf