Након завршетка школовања у Панчеву, дипломирања на Трговачкој академији (економски факултет) у Будимпешти и стицања пиварског знања на Пољопривредном институту у Вајнштефану код Минхена, Ђорђе Вајферт је 1872. године дошао у Београд, где је од оца Игњата добио новосаграђену пивару (садашњи БИП) на Топчидерском брду. На самом почетку, Ђорђе се определио да за погон пиварских машина користи угаљ.
Са рударским инжењером Вшетечким 1873. године отворио је рудник Костолац. Имао је удео и у Сиколском руднику угља, а са Самуилом Минхом, власником рудника угља Ртањ, истраживао је налазишта у Брусничком потоку. Његова рударска страст, како је у „Баштинику”, годишњаку Историјског архива Неготина написао Небојша Јовић, претила је да пивара на Топчидеру буде „продата на добош”, али спасавао га је пословођа Арон, који је савесно управљао пиваром.
После париске изложбе 1887. године, на којој је поднет и извештај геолога Феликса Хофмана о злату Дели Јована, Вајферт је од Владе Србије добио две концесије: концесију Св. Игњата (име по оцу) за испирање злата из Беле реке и концесију Св. Ане (име по мајци) за рударску експлоатацију злата на подручју села Глоговице, Луке, Сикола и Салаша, на 250 хектара рудних поља. Центар ове концесије, на којој је Вајферт подигао рудничка и флотацијска постројења, управне зграде и радничке станове, био је на месту званом Русман, неколико стотина метара од Глоговице.
Упоредо са експлоатацијом ове две концесије, Вајферт је уз помоћ својих рударских инжењера истраживао и подручје села Бор. Са меницом од педесет хиљада динара у злату Вајферт је од Трговачке банке у Београду добио тражени износ новца који је 1903. године уложио у отварање борског рудника, који је назвао концесија „Свети Ђорђе”. Концесија је обухватала 2.400 хектара рудних поља, а Вајферт ју је убрзо продао француској компанији „Цомпагне Францаисе де минес Бор”, са оснивачким капиталом од пет и по милиона златних франака. Вајферт је за себе задржао доживотну функцију председника управног одбора, са седиштем у Београду, а директор рудника био је Француз Алберт Лоренс. Управник рудника био је Чех Фрањо Шистек, а управник топионице Белгијанац Мауриције Форман. Седиште компаније било је у Паризу, а иза компаније стајао је јеврејски капитал – Пол Мирабо и браћа Пијерери.
Захваљујући богатству које је стекао као сувласник борског рудника, Вајферт је постао познат у међународним финансијским круговима, а био је, у два мандата, 26 година гувернер Народне банке Србије.
Јован Поповић,
Београд