SRBIJA – NEDOVRŠENA DRŽAVA
Država, reč koju možemo razmatrati u formalnom i suštinskom smislu. Koristimo je u svakodnevnom govoru u trenucima kada želimo da pokažemo zajedništvo i suživot ljudi na određenom prostoru ali neretko i u negatvnom kontekstu kada mislimo da je uzročnik svih problema država i da je potrebno da nam svaki problem reši upravo ova tvorevina.
Jedna od definicija države u formalnom smislu je posmatra kao teritoriju na kojoj se nalazi stanovništvo, koja je omeđena granicom i koja je nosilac suverenosti (vrši vlast na određenoj teritoriji). Dakle, iz ove definicije bismo mogli da izvučemo zaključak da su osnovni elementi države: teritorija, stanovništvo, granica i suverenost. U suštinskom (širem) smislu o državi možemo govoriti kao o političkom sistemu koji je ništa drugo no način organizovanja zajednice u jednoj državi pod kojim podrazumevamo: vertikalnu i horizontalnu organizaciju vlasti, oblik vladavine, partijski sistem i izborni sistem.
Ja ću u ovom tekstu pokušati da rasparčavajući svaki od ovih elemenata iznesem sopstveno mišljenje i pokušam da objasnim zašto mislim da je Srbija još uvek nedovršena država.
Srbija je svoju državnost obnovila 2006. godine i to na ne tako slavan način, referendumom koji je organizovala država, manji član tadašnje državne zajednice Srbije i Crne Gore. Ubrzo nakon toga donosimo i novi Ustav iz 2006. godine koji je izglasan na dosta sumnjivom referendumu zbog samog načina glasanja, da podsetim da se te 2006. godine glasalo dva dana i jednu noć. Državnost smo obnovili voljom drugih a Ustav doneli na najblaže rečeno sumnjiv način. Složićemo se da su temelji na koje je Srbija pokušala da izgradi stabilnu političku zajednicu izuzetno nestabilni i pod znakom pitanja.
Već u prvom koraku, definisanja Srbije u formalnom smislu pokazalo se da ne ispunjavamo uslove da bismo se smatrali državom. Da li Srbija zna koja je tačno njena teritorija, gde su joj granice, da li je njena južna granica na Jarinju i Brnjaku ili na Prokletijama? Nisam siguran da naša država zna konačan odgovor na ovo pitanje. Ako pokušamo da analiziramo suverenost (vršenje vlasti), ima li država Srbija suverenost nad svojom kako je još uvek neki nazivaju ’’južnom srpskom pokrajinom’’? Odgovor na ovo pitanje je svakome poznat, naravno da ne i to ne od juče, nego hteli mi to da priznamo ili ne, suverenost nad tom teritorijom nemamo od već sada davne 1999. godine. Država koja na ovakva pitanja ne može ili ne može u potpunosti da odgovori je po mom uverenju nedovršena država.
Nakon definisanja države u formalnom smislu, potrebno je pristupiti definisanju političkog sistema, odnosno da pojednostavim, definisati način na koji je potrebno organizovati političku zajednicu u kojoj živimo. U ovom delu je situacija ne manje konfuzna, neodređena, nefunkcionalna i loše postavljena. Srbija je država čije je stanovništvo multietničko, građani sa različitom kulturom, jezikom, veroispovešću pa u skladu sa tim ukoliko želimo srećnije društvo, ne možemo biti ovako organizovani. O ovome govore tri jako loše postavljena člana u važećem Ustavu: član 1: ’’Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima.’’, deo člana 182: ’’Republika Srbija ima Autonomnu pokrajinu Vojvodinu i Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohija. Suštinska autonomije Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija urediće se posebnim zakonom koji se donosi po postupku predviđenom za promenu Ustava’’. I deo člana 184: ’’Budžet Autonomne pokrajine Vojvodine iznosi najmanje 7% u odnosu na budžet Republike Srbije, s tim što se tri sedmine od budžeta Autonomne pokrajine Vojvodine koristi za finansiranje kapitalnih rashoda’’. Po mom sudu Republika Srbija ne može biti država ’’srpskog naroda i svih građana’’ jer na taj način u startu isključujete ravnopravnost u državi prepunoj različitosti. Kako je moguće da ustav pokrajini Kosovo i Metohija (koja faktički više ne postoji) određuje ’’suštinsku autonomiju’’ a za Vojvodinu na čijoj teritoriji živi 2 000 000 stanovnika unapred postoji pretpostavka da je potrebno da se zadovolji cifrom od 7% budžeta od ukupnog budžeta Republike Srbije. Uveren sam da se ovako organizovana zajednica ne može smatrati dovršenom državom. U ovom kontekstu je potrebno otvoriti široku javnu raspravu, da li je potrebno da Srbiju uredimo kao labavu federaciju ili makar regionalnu državu čiji će regioni biti sa jasnim i jednakim pravom glasa prepoznati kao ustavna kategorija. Kakav nam je Parlament u tom slučaju potreban, po mom mišljenju dvodomni .Nakon ovog, normalno je da se nametne i pitanje da li je trenutni važeći proporcionalni sistem izbora odgovarajući takvom uređenju? Za ove promene je zaista potrebna javna rasprava i široki društveni konsenzus, to se ne radi ’’ispod žita’’ ili tako što se pod parolom ’’Kosovo je Srbija’’ građanima ponudi važeći Ustav iz 2006. koji nakon toga stopira državu i gurne je u neviđeni društveni haos.
Sledeća stvar koju bih izdvojio a tiče se horizontalne organizacije vlasti je način izbora predsednika. Nemoguće je i krajnje nelogično spojiti neposredni izbor predsednika sa ceremonijalnim nadležnostima. Na taj način predsedniku dajete pravo da svoju političku moć crpe iz takvog izbora a da mu je realna moć minimalna. Tada dolazite u situaciju da gradjani misle da će glasajući za predsednika moći da promene nešto a ne shvataju da su u velikoj zabludi. Kandidati za predsednika koriste ovakve zablude i neretko ponešeni predizbornom kampanjom obećavaju nešto što nikada neće moći da ispune.
Ova zemlja je nerazvijena i nesrećna zato što se njom loše upravlja i zato što je loše organizovana. Strahovi od prošlosti su u nama prisutni u ogromnoj meri, oni nam ne daju da pogledamo budućnosti u oči, od njih ne možemo ni prošlost da sagledamo realno. Još uvek je među nama onih koji nisu razumeli kraj Hladnog rata i pad Berlinskog zida. Strahujemo da nam se ne desi Ustav iz 1974. godine pa donosimo suprotan ali isto tako pogrešan Ustav iz 2006. godine. Deklarativno se zalažemo da poštujemo različitosti a na delu pokazujemo netoleranciju nikada izraženiju. Ne može neko da mi kaže da može neko bolje da odlučuje u Beogradu o Novom Sadu od samih Novosađana ili bilo kog drugog grada u Srbiji. To se zove decentralizacija, pravo da neko odlučuje o nečemu a ne ’’bosovsko’’ odlučivanje i dovođenje investitora u pojedine gradove. To nije deo decentralizovanog demokratski uređenog društva gde se pravo da odlučuješ izmešta iz jednog centra, to je jednostavno bosizam lokalnih moćnika.
Ako želimo da postanemo uređena država, moramo se osloboditi tih suludih strahova koje nam nameću nacionalistički ’’repovi’’ iz prošlosti. Drugačiji način razmišljanja, drugačiji način organizovanja, javna rasprava sa uključivanjem širokog kruga obrazovanih ljudi jer sva pamet nije u jednoj glavi, su jedini putevi kojima se može definisati krajnji cilj, u drugačijem slučaju ćemo i dalje ostati zakopani u ovom blatu. Mislim da smo na dobrom putu da makar međusobne svađe u regionu u kome živimo privedemo kraju, a da li smo spremni da od Srbije napravimo dovršenu državu kao preduslov boljeg i srećnijeg života, vreme će pokazati. Vreme je da počnemo i o tome da razmišljamo…
Autor:
Miloš Đokić
Финансије 